Reality is merely an illusionžnj

Pandora!

Okrenula sam se. Majka me dozivala s trijema. Nisam voljela da me tako zove. Obično me zvala Dora.

Vrijeme je da krenemo.

Zagrlila sam Lucy. Od nje sam se najmanje željela oprostiti.

Zbogom, Lucy. Vidimo se za Božić, rekla sam.

Podigla sam ruksak s tla. Nije bio težak. U njemu je bilo samo nekoliko knjiga, iPod, jedna bilježnica i pernica prepuna olovaka, drvenih bojica i flomastera. Vratila sam se do kuće.

Znate, mogla bih i sama na brod. Ionako ne idete sa mnom u London, rekla sam.
Ah, Pan, rekao je moj otac, do sada si već mogla naučiti da mi to radimo iz vlastitog gušta.

Svake godine bismo se iz Dublina vozili trajektom u Liverpool. Tamo bih se ja ukrcala na bus za London i u Londonu na vlak za Hogwarts. Kad sam bila manja, išli su sa mnom i busom.

Dora, ne budi smiješna, umiješala se majka. Naravno da te želimo barem malo ispratiti.

Pogledala sam na sat. Bilo je 4:45.

Bolje da krenemo, rekla sam. Ne bi bilo ugodno da propustimo trajekt. Zašto se nikad ne aparatiramo?
Zato, Pan, rekao je tata, što se neke stvari rade na ljepši način.

Dublin je u zoru uvijek bio prekrasan i voljela sam šetati ulicama do luke. Imao je pravo, neke se stvari rade na ljepši način.

Čim smo se ukrcali na trajekt, popela sam se na palubu i naslonila se na ogradu. Izlazilo je sunce.

* * *

Majka me grlila. Vrata autobusa već su bila otvorena, a vozač je stavljao prtljagu putnika u pretinac.

Mama, rekla sam. Pa ne idem na kraj svijeta.

Mama me pustila i pružila mi plišanu žirafu.

Piši nam, rekla je mama.
Alexandra, ugušit ćeš ju, rekao je tata gotovo se gušeći od smijeha.
Vrijeme za ukrcavanje!, oglasio se vozač.
Čuvaj se, Pan, rekao je tata i poljubio me u obraz.

Ušla sam u autobus i sjela do prozoa negdje pri kraju reda. Izvadila sam iPod iz ruksaka i stavila slušalice u uši. Prvi su taktovi pjesme Your star označili početak moje nove školske godine.